Pozno beogradsko proleće pokazalo je i svoje varljivo lice, kroz zaparu i tmurne oblake, dok smo se probijali ka Tašu, izbegavajući svitu aktuelnog kineskog cara u pohodu na Beograd.
Došli smo taman na vreme da uđemo bez gužve, zauzmemo mesto, nategnemo pivdžan, čujemo početak svirke jedine predgrupe i pokisnemo u inat besmislenom pljusku.
Nisam stigao ni čestito da se obradujem Sabljaru i drugarima a već su mi nogavice bile mokre, što je među nama, naj(upornijima/glupljima/hrabrijima), stvorilo neku zavereničku atmosferu, i najavilo dobar provod.
Ubrzo po završetku pljuska završio se, rekao bih povratnički, nastup Dečaka Njegoševe ulice. Kroz vodena isparenja, Taš se ubrzano punio najrazličitijom publikom koju sam video u poslednje vreme. Zanimljiv je taj spoj. Jedna trećina je tvrdo jezgro, odanih Ideji bez obzira na posledice, jedna trećina je onih što bi hteli al' ne mogu, jer su bili kampanjci, i dobili (trajno) slabu ocenu iz Biologije i jedna trećina je bulumenta urbanih seljaka kojima je potpuno svejedno dal' slušaju Cecu ili Caneta, jednostavno se oslanjaju na svoje istančane kameleonske instinkte, bitno je da si prisutan (još i kad dobijaš karte za džabaka). U svakom slučaju, baš krcato.
A onda su izašli Zoki i Šone, i poveli sa sobom još neke mlađe momke, da bi im se kasnije pridružili Banana, Gile i Koja, što je ispalo, nekako, malo sladunjavo - ej drugovi el' vam žao ko na četr'es' godina male mature, al' ne mari, bilo je dobro. Uvek me bolje rade stare stvari, ove nove, nekako prečujem, jednostavno nemam vremena za nešto što nisam ja.
Dva i po sata (sa dva bisa) unutrašnje konfrontacije sa Canetom bili su prava mera da se nakon svega polako krene nazad, peške, kako i priliči uličnim hodačima.