Nakon ledenih užasa, pozna zima nam je pružila prijatno veče, na najbolji mogući način završavala se Todorova subota. Dok me je Hala sportova podsećala na neka, druga vremena, pristupačna cena piva (140RSD) bila je dobar znak, i uvod u ono što sledi.
Neobično ime, za neobičan bend. Minimalistički muzički izraz, uz scenski narcizam bubnjara-pevača. "Multietnička atrakcija" se pokazala kao pravi, i provokativni izbor, dostojan ukazanog poverenja.
Hala je bila dupke puna, nekog davno zaboravljenog, slatkog uzbuđenja. Nakon izlaska slavljenika erupcija opšte sreće nije nikog iznenadila - rođiš je mogao da počne.
Goran Krstić Cune, u punom sjaju svoje smešne nadmenosti, nije štedeo trapavu bahatost da nas provede kroz bukvalno sve ono zbog čega smo se i skupili, uvek praćen vernim antipodom, čija je gitara sekla paru i dim. Nizali su se hitovi, i sećanja, praćeni euforijom, da bih se negde pred kraj zakitio, i davno prežaljenim, i zaboravljenim, prstenom, jer... ja sam ulični hodač,... ako me vidiš, pusti me da prođem,... ili pođi sa mnom...